Ja plaha sijela kod mog ahbaba Edhema na Mihrivodama.
Sve po istilahu i tabijatu; Svakojakih mezetluka i peksimeta na hastalu, pa šerbe, pa kahva i eglena i beglena. Ja miline i meraka u Edhema sa čardaka, ne mereš se nagledat’ Saraj’va. Još kad Edhem zakuca u saz, sati se pretvoriše u minute, a minute u sekunde.
I kako to vazdan biva sa maksuzije okrenu na baksuziju:
Vraćamo ti se mi, u neka doba kući, samo što nisam zapjev’o uz kaldrmu, od miline i hop, pred kapiju. Ja ključ u bravu, lijevo,desno… Neće. Ja jopet, jopet neće.
– Da nije ko uniš’o pa zamandalio sa unutrašnje strane – reko’..
– Jok, bolan, Uzeire ko će unić’, haj polahko i sbismilom.
– Ja polahko, neće. Ja zavro, umal’ ne prebi onaj ključ. Neće. Ufati me nakav srklet, poče me znoj oblijevat’, počeh neuzubilah i lajat, a u mene Fata veli;
– Daj da ja probam s bismilom.
– Ama šta ćeš ti probat’, ženska glavo kad ja ne mogu…
Uze mi ona ključ, ja se vas tresem od nake hinle.
Prouči Euzu i Bismile, turi onaj ključ, okrenu i otvori vrata.
Mi uniđosmo k’o u svoju kuću i o tom više ne progovorismo ni riječi.
Uzeir Hadžibeg