Živ sam ti se bio ufatio šta ću uzet’ Fati za osmi mart, pa zar joj i dosad nisam uzim’o?
Pomagajte žene, ako Boga znate!
Uzmem ja Fati miruh i bi me sramota pronijet’ đule kroz sokak, pa rekoh Mutetu taksisti da mi kupi jedan buket, al’ da niko ne vidi.
Zove me Mute, kaže:
– Uzeire, puk’o mi kvar u avta, haj pohiti do Vratničke kapije, dok ti nisu ruže uvehnule. Nazujem kaloše i pohiti – polahko. Dok sam se vrać’o ufati me nako rumenilo, meščini bio sam ti rumeniji od onih đula. Reko’, ugledaće me Šekjurovica i puče bruka po mahali. Prolazim mimo svijeta, niko ni mukajeta što ja nosim đule hanumi za dan žena. Vas u znoju zakoračim u avliju, zove me Mute iz avta:
– Eto vidiš, ba Uzeire, nije to više sramota k’o prije.
Ugursuz, jope me nasamari, a im’o je pravo.
Obradovala se u mene Fata koda sam joj ne znam ti šta donio. Odsle znam kako ću.
Uzeir Hadžibeg