Ko me ne zna dobro, a ne zna mi ni komšiju Saliha, zna za mene rijet da sam ters. Ko kad je u nas sokačić tijesan, more tamić unić u njeg, al nemere izić, a mi nadžidžani je’no na drugo baš ko đerdan od razno raznijeh boba što ne pašu i ne idu nikako je’na uz drugu osim vako ko što je u nas poredano. Nejse.
Hem ti znaš šta ko kuha i kad, kad ko liježe i skim, hrče li samo jedno il oboje, kad ko ustaje i ko prvi ide u halu i pušća vodu. Sve se zna.
Kad ko kahne i kako po tom mu možeš, nedo Bog, i dijagnozu odredit, ne mora ni ić doktoru. Mahala bolje zna od svakog hećima.
Sve na je’nu stranu, al komšija Salih na drugu. Ters nad tersovima.
Radi na pijaci pa kad se umori dojde kući i legne pored otvorenog prozora i kad mu ko zvoni nit se miče nit se tiće, a sve čuje. Kad ko nalegne plaho na zvono on mu samo podvikne:
Šta zvoniš hajvanu, vidiš da nisam kod kuće.
Bezbeli ima i u vas barem jedan vaki Salih, jal na Saliha nalik.
Uzeir Hadžibeg