Ima li mi Sakiba, mujezina, plaho je umio okuisat’. Nekom dragi Allah da glas, a nekom da nešto drugo, a taj neće to svoje što mu je dato neg’ da mu je to što nejma. Tako i Ismetaga iz gornje mahale.
Sva tri smo zajedno išli u mejtef, a imali smo efendiju Vejsila, kod kog’ smo osim Ilmihala i Sufare morali učit’ Ilahije. Mnogi su zbog tih Ilahija i dolazili u mejtef, a efendija Vejsil je u onaj vakat bio k’o kakav efendija za lijepe glasove. Kome on rekne da umije lijepo učit’ taj je mogo namah i u pjevače.
Kad bi bila kak’a Hatma, jal’ Mevlud, mi bi uči Ilahije. Sakib naprijed, sa onim svojim glasom, a mi iza njeg. Red ženskinja, pa red muškinja, a efendija Vejsil ispred nas k’o kakav dirigent. Ja miline i meraka kad se zahori Ilahija iz dvadesetak grla onom našom džamijom.
I svi u jedan glas, osim Ismeta. Domalo ne čuješ više ništa sem Ismeta kako reve, skiči, pa onda zavija s onim svojim glasićem, k’o da si mački stao na rep, a sve glasnije i glasnije. Kako nam je efendija Vejsil dirigov’o, naišareti bi nama da prestanemo, a Sakibu da završi sam kako bi nas sviju kotaris’o bruke.
Efendija Vejsil, allahmurahmetile, otkrio je bukadar pjevača i pjevačica, a neki od njih i dan danile pjevaju, a Sakib postade naš mujezin, a kasnije i mujezin Begove džamije. Pred Ramazan su se otimali za njeg’ i on bi svaki dan Ramazana uči ezane u drugoj džamiji, a na njegovo se mjesto uvali Ismet. Tobe Jarabi, tobe stakfirula, kad na rani sabah stane zavijat’ i revat’, ne mereš ga slušat’. Da bi se sačuvali od grijeha i ružnih misli, mi bi snimi ezan na magnetofon i prije neg se Ismet izvere na munaru pusti bi onaj ezan samo da njeg’ ne slušamo i grijehe ne sabiramo.
I tako smo deverali sa Ismetom dok nam ne dođe efendija Muharem koji je umio lijepo okuisat’, a mi mu naišaretismo da Ismeta za živu glavu ne pušća na munaru.
P. S. Ovo nije ni Ismet ni Sakib već Mujezin Đelo iz Tabhanske džamije u Visokom