– Što li se mi Uzeire nikad nismo umjeli proveselit, nasmijat rahat i pokazat kolko nam je drago kad nam se nešto fino desi, a bilo je i tog podosta? Veli mi Fata iza teravije pri kahvi u nas na čardačiću.
– Čuj što? Zato što smo znali da će nas domalo nešto klepit po nosu, jal po ušima, jal po džepu, a mi da se smijemo i radujemo, ošta nam je to.
– Svejedno bi nas klepilo, moj Uzeire, mogli smo se vala i proveselit pođahkad o istom trošku.
Ima bome u mene Fata pravo, ali joj ne rekoh nego stadoh dumat:
Mogli smo vala, nije da nismo, jer kolko je god bilo razloga za tugu tolko je, ako nije i više, bilo za radost i sreću. Al ako insan ne umije, džaba mu sve što ima i sve što može. Jah!
Uzeir Hadžibeg