Jednog dana Nasrudin Hodža se radi posla selio u drugi grad. Komšija dođe da ga isprati pa mu reče: „Rijetko ćemo se od sad viđati, hoćeš li mi dati svoj prsten, tako ću te se sjećati svaki put kad ga pogledam?“
„Pa“, odgovori Nasrudin, „može se desiti da izgubiš prsten te ćeš me onda zaboraviti. Šta misliš da ti ja ne dam prsten, tako ćeš se svaki put kad vidiš svoj prst bez prstena, sigurno sjetit mene.“