Ovdje insan može svašta čuti i vidjeti, al ako ne odeš na pijacu neš ništa ni znati. Spremim se i polajnak, sve nogu za nogom. Nisam ni do Peštinog granapa kad onaj moj hrsuz pridame.
– Sjedaj Uzeire, ako ti se ne žuri!
– Ne mere insan ni noge protegnut od tebe.
– Ko noge često proteže brže oteže, moj Uzeire.
Naglabamo mi tako ko i vazda kad limuzina stade pored nas, odškrinu se pendžer i nakav glavonja izviri.
Ko će ti bit? Komšija Salem iz stranke, pruža Mutetu nake karte i veli:
– Evo ti ove karte za Labuđe jezero, ja ga vala ne gledo, dosta mi je više i baleta i opere.
– Šta'š ga gledat, moj komšo, kad si ti napravio sebi jezero u Nišićima, još samo labudove doćeraj i ne moraš ić u pozorište. Možeš svaki dan gledat Labuđe jezero ispred kuće. Uzdigo se materijalno, uzdižeš se u vip safovima duhovno, uzdigni se ba i kulturno, sve o istom trošku.
– Mogu ti reći da uopšte nije loša ideja, vidim ja nešto mi fali u jezeru.
– Jesi našo kome ćeš donijet karte za baleta, komšija, a kad sam ti tražio za Belgiju ušutio si se ko miš.
– Hoćeš li ti uzet ove karte il da nosim nekom drugom.
Uze Mute karte, krenusmo i ne progovorismo više ni riječi, samo gledamo insane sa ruksacima što hodaju šeherom, zasreću auta, jal samo sjede i čekaju da im neko nešto dadne, a Ono nimukajeta, ode u limuzini na Labuđe jezero i ko zna đe sve ide o našem trošku, dok živi mrtvaci hodaju Bosnom.