Došla Fati kona Hajra i pričaju kakav je kojoj čojek bio, a kakav je sad i u jednom se složiše; na ranu nas sad privit kakvi smo, ko biva, bili i šta smo him sve provodili dok nas nisu stjerali u suru.
– Bome je tvoj Uzeir bio fin, nikad neću zaboravit, đe god bi vi kreni on leti da tebi otvori vrata od avta, a ti ko prava hanuma sjedneš i odošte. Milina vas bilo vidjet. Onaj moj ne bi ni da sam bolesna bila.
Pogledam Fatu, ni mukajete, nit se miče nit se tiče. Kad je Hajra otišla velim Fati:
-Što joj bona ne reče da nam je bila pokvarena brava u Tristaća?
– Haj ko da se mora sve i govorit. Nisam joj ništa slagala, sama je sve rekla.