Žao mi ovog naroda što se evliko uzbizuhurio i nasrkletio pa se sjetih kad me je ono Eminovca pitala:
– Znadeš li ti Uzeire odakle ovolika patnja na Dunjaluku?
– Jok ja, moja ti Eminovce, odakle ću znat.
– Nejma više sabura, moj Uzeire, insan bi svašta nešto hotio namah i ne mere čekat, a čitav mu život projde čekajući da to dojde pa nemere bit rahat nit s ovom kahvom nit s bilo čim. Misli, samo da to dobijem pa ću onda bit rahat. Jok on.
– More bit, moja Eminovce da je i od tog, ko će ga znat.
– Pričo meni moj dedo rahmetli kad je njega jenom natjero medjed dok je bio u onoj austrijskoj vojski. Poleti dedo što ga noge nose dok ne upade u naku jamu, srećom ufati se za liticu i ne propade skroz. Dole hendek, gore medjed a on visi između dva belaja, sve gori od goreg, baš ko mi sad. Ne mereš ni gori ni doli.
– Šta ti bi s dede, moja ti Eminovce.
– Ništa, moj Uzeire, neg se on okrenu oko sebe i ugleda grm se zacrnio od kupina pored njega te stade jest i uživat u njihovoj slasti taj vakat i zaboravio na strah, sve dok medjedu ne dodija i on ode, a moj dedo izajde I vrati se svojoj vojski a iz vojske svojoj kući đe doživi duga vijeka sa svojim najmilijim.
Zato sabur narode, svega ste nanijeli, imate izjest, popit, beg ustat, beg leć dok ovo ne prođe, a sve prođe i dobro loše, samo što se ovom blentavom insanu učini da prolazi samo dobro, a da loše nikada neće proći. U tom ti i život prođe, meščini, u pričinjavanju samo.