Hotio sam vam nešto rijet o urancima, ali nejmam rašta, ko kad to nije više ko što je bilo, jer ni rad, a ni radnici nisu više cijenjeni i poštovani ko što su bili birvaktile. Narod bi urani za prvi maj, pa put Faletića, jal Vasina hana, jal druge meraje, pa bi se prostri kake deke, jal ponjave, nosile su se i tendžere i vario bi se krompir. Sve je disalo jednom dušom i sve se radilo zajedno.
Išlo i staro i mlado, a najviše momci i cure. Sa uranaka se najviše ženilo i udavalo. Momci bi uberi šipku, pa bi omahni curu koju su zabegenisali po golim nogama, pa ako je i ona begenisala tog momka plaho bi joj bilo milo što je nju ošino, a neke su, one najljepše, znale doć kući pune masnica, nejma ko ih nije ošino, biva zabegeniso. Prid akšam bi se vraćaj kućama, matere bi nosile onu manju djecu, pozaspalu, u naramcima, sinovi su sjedili očevima za vratom, a pijanog jarana su vukla po dvojica jarana zagrljeni izmeđuse. Sve sa pjesmom, smijehom i radošću od srca i pune duše.
Narod se znao veseliti, a ne k'o danas, sve ne[to nazor. Zadnju paru dadoše na rakijetinu, mezetluke, okreću janjce, a onda uzajmljuju i jedu poparu do kraja mjeseca. Alahselamet. A nejma se vala rašta ni teferičit’, ni proslavljat’ kad, meščini, radnici nejmaju kakvih prava k'o što smo mi imali, a i ne radi se vala ko što smo mi radili. Sad se sjete rada samo kad se teferiči i ne radi. Nisu naši su stari džabe govorili: “Ko spiska sve u gu'icu popeće mu se gu'ica za vrat, pa vi vidite!“
Uzeir Hadžibeg