Ovu sam priču čuo davno od mog ahbaba Kemala sa Bjelava, pa da vam je napišem onako kako je i on meni isprič'o:
“Imali Arifbeg i žena mu Igbala najveće blago, sina jedinca Sulejmena. Prolazile godine Sulejman se oguzo i zamomčio, dođe i dvadeseta, a za njom, što bi danom o dlan, i dvadeset peta, pa i trideseta, a Sulejman dane i noći sprca i provode sa jaranima po teferičima, sijelima i akšamlucima. Nerijetko se desi da Sulejman, vraćajući se iz mejhana u fijakeru sa muzikom razbudi mahalu i okahari mater koja samo šuti i tuhinja, a duša joj se stišče i ah za životom prolazi i vehne.
Čim Arifbeg to osjeti priupita je:
-Šta je sijeda, da te nisam šta okahario ili da nisi, ne do Bog hasta?
-Ma jok, moj Arife, nego me brige more za Sulejmana. Godine prolaze, a on niti kakvu hairli curu da nađe, a niti je traži, samo se bekrija i dangubi sa onim svojim ahbabima za šejtanskim sofroma, naletosum. Već nam se i komšije ibrete. Beli bi bilo fajn da ti koju sa njim o tome promuhabetiš, tebe će najprije poslušat ne bi li došo tobe, vakat mu je da se ženi.
Vidi Arifbeg ne mere mu žena više tako durat i ha ujagmi priliku sjedne uz kahvu sa sinom da malo proeglenišu.
-Vidi sinko, dođem ti ja iz čaršije umoran kući…
-Jes` babo.
-Mene tvoja mati vazda sačeka na kapiji, ma nisam haman jednom zvekir dodirno…
-Jes` babo.
-Namah mi donese ibrik, leđen i peškir da ruke sperem od peksinluka…
-Jes` babo.
-Na hastalu već sahan sa pilavom, nit vreo, nit hladan vazda taman za sjest i jest. Nisam ni pojo kad donosi hurmadžik, jal kadaif, pa kahva s lokumom…
-Jes` babo.
Pa donese đugum i leđen da mi noge opere, pa me pita ima li šta novo u čaršiji…pa mi priča, pa mi priča, pa mi priča…
-Jes babo.
-…pa mi priča, pa priča, pa ronda povazdan…Znaš šta sine Sulejmane, ako imalo mozga imaš u toj svojo tintari poslušaj babu; ne ženi se dokle god moreš sine!”
Uzeir Hadžibeg