Haman svako jutro u nas na čardačiću pijemo kahvu i kroz otvorene pendžere čujemo sa lijeve strane Ediba i Lejlu, jako se uzeli i svako jutro zajedno kahvendišu i pričaju prije posla. Čuj pričaju? Šapću. I ne čujemo ih šta pričaju.
– Vidi se da se vole i poštuju. Veli Fata i uzdahne.
Zato sa desne strane, uz bašču, ne meremo da ne čujemo Dinu i Almu. Ha se pomole nastane galama i vika, a ponekad se i neka čaša, jal tanjir razbiju ili demirlija zaklepeće po kaldrmi.
-Allahselamet. Veli Fata. Neki ljudi ko da ne znaju da ima razvod, kad smo mi morali trpit vala sad ne moraju ni bit zajedno ako će vako.
Neki dan viđoh Bahru na sokaku i pohitih u avliju da je mimoiđem i ne slušam njezine priče, ali me sustiže, ko da će mi muštuluk uzet, jedva dođe do daha i riječi da me upita:
-Znaš ko se razveo u nas iz mahale?
-Odkle ću znat, moja ti Bahro. Beli onaj hrsuz Dino i ona njegova?
-Jok oni, moj Uzeire, neg Edib i Lejla.
Od tad Fata zatvara pendžere kad pijemo kahvu i svaki put veli:
-Da more insan zaćepit uši i zatvorit oči, da ne vidi i ne sluša što ne mora, najrahatniji bi bio.
Uzeir Hadžibeg