Što ti je insan!? Zakopiti se na ovom Dunjaluku ko da će vječno na njemu ostati, a nestane ga sad pa sad, da je ne znam ti ko i kakav.
Nekog upamte po ovom nekog po onom, a nekog se ne mogu sjetiti taj vakat. Tek kad spomenu s kim se družio i s kim je sjedio i u kojoj kafani, sjete se i njega. I tako dok se sve ne zaboravi.
Nestaće i zaboraviti se, bezbeli, čak i oni što im ni bešike još nisu skovane, što im ni očevi nisu rođeni.
Imaš ti ljudi, a bome i žena što protutnja, il se provuče, jal odgmiže, a da se nikad ne zapita, šta ću ja ovdje i kakva mi je svrha, neg ti se ono onako u behutu pusti, a da nikad i ne pomisli otkud ja ovdje i kud mi je ić kad se svjetla pogase. Nek vala ni ne misli kad ne mora, samo ga glava more zabolit. Kakva je korist onima što im je Bog dao da moraju vazda dumat o svačemu i stalno se zapitkivat, makar nikad odgovora ne našli. Šta ćeš, mora i to neko!
Dumo ne dumo, insan bi i prođe, ko da na jedna vrata uđe a na druga izađe, a Dunjaluk nas priteže sebi, odemo pa mu se opet vratimo, i sve tako do sudnjeg dana. Budemo, ne budemo, budemo…jesmo, nismo…ko smo, šta smo…
Uzeir Hadžibeg