Ja u mene mi one žene!? Ona ti sve zna đi šta stoji i đi sam šta ostavio. Kad bi je sad pit’o đi mi je ona vaservaga, jal’ mistrija il’ fangla, namah bi mi je donijela, a nisam je koristio ima trijest i kusur godina. I kad nešto ostavim, pa poslije tamo tražim đi sam ostavio, nejma ga.
Pitam nju i ona mi donese. Kontam nešto; more bit’, ona ide za mnom i što ja ostavim na jedno mjesto ona premjesti na drugo, samo da bi je pit’o i da mi ona to nađe, donese i rekne: U šta si to gled’o!?
– Šta ti to svojutro tražiš, moj Uzeire?
– Ama, nejma mi đozluka!
– Eto ti hin na nosu, bolan ne bio!
Kako mi ona to reče tako i ja progledah i dunjaluk mi se ukaza u svoj svojoj ljepoti.
Uzeir Hadžibeg