Neki dan dojde Zejneba sa unukom i ne bi Fate, haj reko da sjednemo u nas pod lozu dok ne dojde pa ćemo i kahvu. Da Bogdom nije, ili da se vratila ko što su se prije žene vraćale kad vide da je čojek sam u kući, a i neki ljudi bi se tako znali vratiti, jer nisu hotjeli sa ženama sjedit, biva bez ljudi. Nejse.
Sjedosmo mi, a onaj mali donio hloptu i stade je nabijat u mene od tarabe. Haj da je to jenom dvaput ne bi ni mukajet, jok on, nije presto dok nisu otišli, a meni ko da u mozak udara. Nije mi zbog taraba, truhlo je to sve već, neg će mi nako polomit hadžibega ako mu hlopta upane u đulistan.
Ne mereš ni rijet,a ni šutit. Zajna se nastavila pričat nikad prestat. Ko kad svako ima neku svoju priču, a slabo ko ima nekog da ga sasluša pa vako fata po mahali ko što je Zejneba mene safatala.
Jedino što sam od svega razabro da joj sin traži radnicu za radnje mu i da ne mere šale naći: “Neće više niko kile, moj Uzeire, taman da nejma ni za hljeba, a moj Sefer fino plaća, nije se još niko požalio na njega, a opet ne može da nađe radnika i kad nađe, malo bidne i ode. Ne možeš ti svašta ni primit i uvest u dućan.
Neki dan mi dođe i veli: “Mama, našo sam radnicu, izgleda da je ova baš fina.” Ne znam, reko dok je ne vidim. Ne bi mi mrsko, spremim se i u radnju…kad tamo, moj Uzeire, imaš šta i vidit, to nešto mlado, jedro, uteglo se, nabakamilo, sve puca i rašiva se na njojzi. Samo je motrim i ne progovaram nijedne.
Kad sam krenula, eto ti mog Sefera za mnom, brci mu se smješe, sav sija od nekakvog šejtanluka.
– Jelde da je fina i vrijedna je?
– Jašta radi, prefina je, neg ti nju pošalji što prije kući i traži sebi radnicu. Ne mere, sine vatra i barut zajedno.
U tom ti izbi Fata, a ja se izvukoh ko mastan kaiš, reko nešto mi se zamaglilo pred očima, odo malo leć neće li me san ufatit i razbistrit mi ovo u glavi. Legoh, al samo čujem onu hloptu što je maksum opucava od moje tarabe otkako je došo nije ni dekike ohano, opucava li opucava, a meni sve ko da u mozak udara. Ima djece što se sama vole ne moraš se ni truditi plaho, a ima i onih što se ne daju voliti sve i da hoćeš
Što ću se vako ogriješit o dijete ni krivo ni dužno, odo mu odnijet malo boba i makar pomilovat po glavi. Nije do djeteta, do mene je meščini.
Uzeir Hadžibeg