Legoh sinoć, al nešto neće san na oči, a kad nejma sna ima, bome, dumanja o svemu i svačemu, a najviše o čemu ne treba naročito kad se legne. Kontam, otkako se ovaj dunjaluk smanjio i pokupio pa sav stane u ovaj pametni telefon i sve postade ko jaje jajetu slično i svak svakog more razumjet šta govori i šta radi, a niko nikog ne mere očima gledat kad mu je dobro, a kamo li skontat kako mu je kad mu ni do čeg nije, biva kad mu ne ide i kad mu je loše.
A u mene Fata sva rahat hrče, puše, piska je stoji i ne mere, bezbeli, ni znat da ja neću noćas oka sklopit, a čitav će me dan današnji pitat što sam kahaharli i što nisam mogo spavat. Jah!
Uzeir Hadžibeg