Kad samo pomisliš šta se sve dešava na dunjaluku i kakavih sve ima nesreća i belaja ne mereš, a da ne kažeš sam sebi: Šuti, dobro je šta sve ima. A u nas opet ništa nejma i ništa se ne dešava, ni dobro, ni loše sve dok naki hrsuzi ne prođoše mahalom i praćkama porazbijaše sve lampe u sokaku, beli krenuli u zijan i lopovluke pa da ih ko ne vidi. Ha se smrkne ne vidiš više prst pred okom. Ne bi svjetla zadugo sve dok kona Muvedeta sva-butum ne upade u otvoren šaht. Nije jadnica vidjela da nema poklopca, cigani ga digli i odnijeli da prodaju.
Zapomagala taj vakat, niko je ne ču sve dok komšija Zulfo ne naiđe iz druge smjene i stade je vaditi, ali nije mogo sam pa poče svima zvoniti, izađoše komšije i izvadiše Muvedetu sva izubijana i u behutu sa mavi halkom oko usta, hajra joj od života nejmade. Dadoše joj i vode priko mašica i hudnica dođe sebi. Sabahile, eto ih da mijenjaju lampe, a i oni šaht namjestiše.
Nek se vala više ništa ne dešava, bolje umrijet i od dosade nego skončat u šahtu, na sred sokak.
A da ne bi Muvedete ne bi nam ni progorilo na sokaku i ne bi nam sad sve bilo ko lampa.
Uzeir Hadžibeg