Imaš ti ljudi što se namah prikaže i pokaže onakav kakav je i takav ostane taman da je najgori, jal najbolji. On je takav kakav je. Lahko ga primiš i posložiš đe mu je mjesto i rahat. Ne dumaš plaho o njemu, a ni on o tebi. Sa takvima je najlakše živjeti i raditi i takvi se najviše vole sa svim svojim manama i vrlinama.
Imaš i onih što nit smrde nit mirišu, biva niti se ono kad oglasi nit izjasni nit se đe pojavi, a svuđe ga ima, u svašta se petlja, sve zna i svakoga, svakom loncu je poklopac, svakom grijehu osuda i svakom sudu pravusuđe. Takvi žive svoje male živote u strahu samo da ne bi ko drugi šta mimo, jal povrh njih, i od toga straha i brige ne mogu nikada skontati da i sami mogu nešto mimo i povrh svojih jadnih života.
Svakakvih nas ima, a ne bi ni valjalo da smo svi isti, bezbeli.
Ni znanje ni zvanje ti ne garantuju najljepše ljudsko stanje; biti čovjek među ljudima.”
Uzeir Hadžibeg