Neki dan, kad sam ono stao s komšijom Zulfom, dođe mi moj Kemica, čak sa Dolac Malte u svom Golfu dvojki. Otvara i druga vrata, kontam, more bit’ je i Muneveru poveo, kad iz avta iskoči nako pašće.
Šta je to moj Kemale, hoćel’ ujest’?
– Eki njega, jok, ba Uzeire, ovo ti je sad moj najbolji jaran i ahbab poslije tebe.
Kad se prije sjaraniste, moj Kemo? Kakav si merhametli, beli si ga nedje sa đade jamio?
– Sječaš se ti, Uzeire, onog mog jarana Faće, diverzanta što je nagazio na paštetu kod kote 505, na Žuči?
Sjećam. Šta bi sa njim?
– On ti je sad u Americi i ima neku firmu za kompjutere. Pravo ga krenulo.
Neka, aferim, beli ga je dragi Allah za sve nagradio.
– On ti je, moj Uzeire, prvi fasovo PTSP, ha je doš’o tamo. Nije iz kuće izlazio, samo buljio u televiziju, a da si ga pit’o šta je gled’o, ne bi ti znao odgovorit’. Sve dok nije naš’o psihijatra. Oni ti imaju dobre psihijatre za ovu našu bolešćinu, k’o kad ih tamo ima vakije kol’ko ho’š. Kaže ti meni, moj Faćo: „Kemice, odma’ idi, liječi se, dok nije kasno, nađi dobrog psihijatra k’o što sam i ja naš’o.
Dobro te je nasavjetovo, moj Kemale.
– Jašta je, moj Uzeire. Da ne bi njega sad bi ja mahnit’ hod’o i govorio ljudima da mi nije ništa i da mi ne treba psihijatar, k’o ovi moji borci. Zove mene je’nom moj Faćo i veli: „Kemice, posl’o sam ti kera sa brodom, a nije obični ker, imam ja istog. Mene je spasio, spasiće i tebe. Spominjaćeš me cijelog života“. Pitam ga ja, kol’ko je to para, moj Fačo?
Kaže on meni: „Puno, skuplji je od novog auta, al je i vrjedniji.
Umal’ mu ne reko’: „Što ti nije avto posl’o?“ A bolje što nisam. Sa’š čut’ i što:
– Dođe meni ovaj ker, moj Uzeire, i šta radi samo gleda u mene. Jel’ mene počelo fatat’ ono moje, on ti namah osjeti i počne me lizat’ i skakat’ oko mene, k’o biva, ne da mi da se ufuravam u depresije. Evo me je i sad, ne’š mi vjerovat’, kod tebe doveo, a ima li bolje terapije neg’ kad te depresija ufati doć’ kod tebe i promuhabetit’.
Šta Munevera veli?
– Munevera je ljubomorna na njeg’ ko pašče.
Na kera?
– Ja moj Uzeire, na kera.
Vidim ja, onaj ker niščim ne mrda, samo sjedi i gleda u mog Kemicu k’o Ibrina Biza u lovu na zeca. Neka tebi tvog Golfa dvojke, moj Kemo, vrijednije ti je ovo pašče neg’ ne znam ti šta.
Uzeir Hadžibeg