Izašo sabahile da pometem ispred kapije kad onaj moj hrsuz izbi odnekle:
– Izašlo se malo Beže, a zabrana. Imaš li ti ausvajs?
Baš ko da me ufatio u kakvom zijanu pođo mu se pravdat.
– Nek si ba Uzeire, budalu koja je zabranila izlazit starijim ljudima treba zatvorit da nikad ne izađe.
– Jest vala, da vidi kako je u čamotinji tuhinjat. A starom insanu je najpotrebnije izać i proć onih par koraka od avlije do granapa. Ko kad i ne mere dalje, sve i da hoće, a oni nam i to uzeše.
Ode Mute niz sokak, a ja brže-bolje u kuću dok me još neko nije vidio, jer kakav je ovaj narod posto u stanju su te ubiti ako se razboliš, ne do Bog. Allahselamet! Još u halvatu zasrete me Fata i stade rondat:
– Aman jarabi nedokazna čojeka, kuš na ovom kijametu, more te neko i prijavit, haj što ćemo kaznu platit, al što ćeš navuć nešto snogu, ne treba nama ova nova baja, nama i ona stara, obična gripna more doć haka glave, moj Uzeire.
– Dobro te je ženo, ušuti više!
– Zvala me kona Baha, hoće da dođe, veli, dobro sam se osanisala otkad su izmislili ovu baju da pobiju nas staru raju. Nije niskim tri hefte progovorila.
– Nek ne dolazi, vala, nek priča sama sa sobom, sa cvijećem i stvarima po kući ko svak, nek joj se malo usta prozrače. Ovde mi hi je našla zračit.
– Evo je čekam, voda tri puta provrila, asli će još neko doći, još ako dođe u papučama, kažu, namah će i druge sa sobom povuć.
Ne dođe ni Baha, a ni drugi, kako danas, tako ni sutra neće, pa ni slijedeće hefte. Valja nama samima deverati ko zna dokle. Dobro je onaj moj hrsuz reko: Onog ko je smislio da starim insanima i djeci ne da izać, treba zatvorit da nikad ne izađe. Jer starom insanu nije toliko do života stalo kolko mu je stalo do poštovanja i osjećaja da ostavlja ovaj dunjaluk u dobrom stanju i u pravim rukama, a ne nekima tamo koji hoće da se riješe starih i bolesnih da bi njima preteklo i ostalo više.
Uzeir Hadžibeg