Jučer mi dojde onaj moj hrsuz Mute, veli, haj Uzeire samnom plati svjetlo i pokopno, a mogo bi jaranu i kahvu platit. Reko, platio sam, i svjetlo i pokopno za čitavu godinu, haj ti za svojim poslom, ošto mi je to da hodam po ovom kijametu kad ne moram.
Ne bi jaranu ni kahve platio, a bila pemzija, veli ti on meni.
Ma ko ne bi, ljutnem se malo i pravo u kuću, ogrnem kaput, navučem kaloše i prid njeg:
Vozi, reko u Bega da je popijemo!
I mi ti preko kapije, a Fata za nama u priglavkama:
Stani Uzeire, makar veš promjeni, more ti đi pozlit.
Zvoca ona zamnom a ja ni mukajeta, baš ko birvaktile kad bi đi s jaranima pođi u zijan.
Nije me moglo ništa zaustavit, ni ženina huja ni maksumi što vuku za nogavice i viču, babo, babo… Ko mladost i hasiluk, moj brate.
Nejse.
Vozamo se mi po Saraj`vu, nikad stić` u Bega na kahvu.
Reko, asli je Beg bio bliže, moj Mujo, il se meni učinilo.
Učinilo ti se Uzeire, saćemo mi. Jel ti hladno da naložim? Zebu li ti noge? Puše li od prozora i vrata da poturim kake ponjave?
Kontam, saće on mene ufatit u pilanu, zato me je i poveo, nalet, kad zakoči, hrsuz, umal ne proletih kroz šoferšajbnu. Stade na sred džade, otvori pendžer i priča sa nakim.
Čujem ga, a ne vidim. Veli ti on njemu:
Jesil mi sredio ono?
Koje?
Ma ono, znaš.
Aha, ono, jesam.
I?
Ma nema ništa od tog, haj zdravo.
Ja vam reko priče i razgovora, jel se to tako sređuje u ovaj vakat.
Pusti Uzeire, šupak, nisam mahnit da mu sređujem.
Bome mi dojdosmo na kahvu, ali ne u Bega, neg kod Muteta.
Zadimilo se, ona omladina galami, naka muzika tutnja. Ljepše je sjest na avtobusku stanicu neg u njega.
Reko, haj da šmrknemo ovu kahvu pa da idem svojoj kući.
Saću ja Uzeire, samo da nešto obavim.
Jel reko, ono da središ onome.
Ehee, kradeš mi fazone pa onda dijeliš po Fejzbuku.
Ode nalet i nejma ga i nejma, taj vakat. Projde mi podne i Ikindija sjedeći i njega čekajući.
Kad god upitam onog konobara, veli sad se javio eto ga za pet minuta i svaki put mi donese jal himber jal kahvu.
Neću ti ja, reko ovo, slobodno ti to vrati.
Bome, dojde onaj moj hrsuz haman u akšam.
Reko, Mujo, ovde me pljuni ako više ikad stobom đi krenem.
Haj Uzeire šta ti fali izać malo među narod.
Fali mi. Hem sam oglušio od ove galame, obnevidio od ovog dima, glava me zabolila i kašalj mi se vratio, a nijedne pametne nisam čuo.
Vraćamo se mi, a ja nešto kontam, fino je Muhamed alejhselam jenom reko da je kućni prag ko najveća planina, biva teško ga preć, da je Bogdom još veći bio .
A fino je i međ narod izić.
Ako je vako međ narodom, bolje iz kuće ne izlazit. Imaš brate sve na fejzbuku i vidit i pročitat što međ narodom neš nikad, pa ti vidi.
Uzeir Hadžibeg