Ova današnja omladina plaho hiti da odraste i preuzme odgovornost, a ha prve greške počnu pravit ne pada im napamet da je do njih, neg namah počnu tražit razloge u djetinstvu, odgoju i roditeljima, bezbeli.
Naumpadne im svaki krivi pogled i išaret, a za degenek da ti i ne govorim. Ko biva, za sve su krive n'ake traume iz djetinjstva koje ostaju čitav život u insanu i ne daju mu da mirno živi i radi.
Pita me Mute pamtim li ja te traume iz djetinjstva.
-Sigurno si se degeneka naprimo Beže?
-Ako ćemo pravo, nijedan mi degenek nije osto u sjećanju, a dosta sam ih fasovo. More bit mi je samo valjo i podučio me šta smijem, a šta nikad više. Jedino što neću nikad zaboravit iz djetinjstva je onaj babin pogled kad me pošalje da mu donesem fanglu, a ja mu donesem mistriju.
I sad se sledim kad ga se sjetim. Tako i ja pogledam mog Hamu kad zasvira gitaru, a ja mu onomad kupio harmoniku da uči svirat, jal kad navija za Želju, a čitav ga život učio da se navija za Sarajevo.
-Nije to ništa Beže, zamisli mog babu-hadžiju i njegov pogled kad me poslo po pilu, a ja mu donio pivu.
Uzeir Hadžibeg