Da se mene pita vazda bi bio i osto ovaj mir i komocija u šeheru, ne bi bilo one frtutme i gungule k'o svakog ljeta što je bilo. K'o star insan pa mu sve smeta. Srećom niko me ništa ne pita, a život teče svojim tokom sve dok ga nešto ne pomete, baš ko nas što je isprepadala, okaharila i pomela ova nevidljiva baja.
Baš ko da moreš sve i svukud, a ne mereš ništa i nikud, neg nako samo tuhinjat i čekat da prođe, a nisi siguran je li bilo išta kamo li kad će i hoće li prestat i proć. Nejma nam ni dijaspore, a po dijaspori si mogo sahat godišnjih doba navijat, a sad ih moreš na prste prebrojati, a nekad je bilo drugačije:
Dođu ljeti i donesu nam toplinu i vedrinu, razmile se po šeheru u razmim bojama i govore raznim jezicima, ko da nam je svake godine Olimpijada.
Uslikaju se kod sebilja i one gume što gori i nestanu ko da hi je insan usnio. More bit zato ne volim kad počne dijaspora dolazit, iako su mi dragi, ko što ne volim ovu riječ kojom je obilježiše i nagrdiše, ko što nisam volio kad dođu lubenice iako sam ih plaho begeniso, jer mi i dijaspora i lubenice najave kraj ljeta i početak duge sarajevske zime. Ko da nam oni, “tobe jarabi”, ukradu i odnesu sunce i toplotu sa sobom, a nas ostave da deveramo i čamimo sa sarajevskom teškom i dugom zimom.
A more bit se i oni vrate u svoju hladnoću i čamotinju, daleko od svoje zemlje gdje ni sunce ne grije kao ovo naše. I tako sve dok ne dođe novo ljeto kad nas sviju zajedno sunce obasja i ogrije. Eto, pa dođite nam opet, akobogda, kad ovo prođe, i ostanite malo duže neće li i vas i nas ovo naše sunce malo duže grijat.
Haman je vakat i za lubenice i za dijasporu, a ni njih ni nas još sunce ne ogrija kako treba.
Uzeir Hadžibeg