Nikad u predratnoj istoriji Visokog radnicima bilo koje firme plata nije zakasnila ni pola sata!
Jer, ako radnik ne dobije platu na vrijeme, može izgubiti mnogo, dostojanstva najviše. To je bilo jedno zajedništvo Visočana koje teško da će se ikad više ponoviti.
Najvažniji u Visokom bili su direktori preduzeća. Najveći među njima bili su rahmetli Hazim Imamović, pa legendarni Mulo Hodžić, onda Halid Sirčo i njegov stariji brat Hilmo…
Kako je to funkcionisalo? Gledaj, Kožarski kombinat je vrlo teško dolazio do sirovine, a trebalo mu je mnogo kože. U to doba ja sam u Visokom bio direktor mesne industrije i kažem konkurentskim fabrikama od Đevđelije do Ptuja: kupićemo mi i vaše konzerve i kobasice, ali ako ćete vi nama prodati i kožu. Jer, iako se dnevno kiselilo i proizvodilo 40 tona kože, stalno je falilo pa je KTK otvorio i predstavništvo u Sydneyu pa nam je koža i iz Australije dolazila.
Poslovni ljudi u Visokom čuvali su jedni druge, nije se dalo nikome da propadne. Tada smo se u Visokom dijelili samo na radnike i neradnike. Bilo u proizvodnji, ili trgovini, svejedno. Pameti nije falilo, jer se znalo da nema posla dok ne uvežeš proizvodnju, promet i usluge. Ali, ni tada ništa od posla ako nema rada, reda i discipline. A tu ti je kućni odgoj najbolja škola, sve ostalo je nadogradnja. Ne kaže se džaba kako te bešika zaljulja, tako te motika zakopa.
Sead Duraković – fragment iz priče o Visokom nekad za Magazin Dani, april 2011.
