Bila u nas u mahali nana Hata, Omerovca. Doveo je Omer s Bjelašnice, mešćini iz Lukomira, jal’ iz Umoljana, ne dajte mi lagat’, kad mu je prva žena umrla.
Omer, rahmetli bio mudar insan i vazda nešto dum’o i razmišlj’o, pa kad bi đe kreni tolko bi se zamisli da nije ni vidio ni čuo trajvan kod Higijenskog kad ga je klepio, izbio iz čarapa i dva metra odbacio od zemlje. Namjestu mrtav. Pričali poslije da su na vrh Gorice, a neki kažu, ako hin je vjerovat’, i Podhrastovima čuli kol’ko je zvonio i kočio taj trajvan. Jedino ga Omer nije čuo.
„Nemereš poderat’ k’o priglavke nane Hate!“
Peri, deri nemereš him ništa. Znala je naku sitnu mustru, a tako bi hin nabi da su, meščini bile i vodootporne. Govorilo se, da si jedino u njima mog’o, zimi niz Vrbanjušu, Roginu i Jekovac sić’, k’o biva nije se u njima talizalo. Ko nije imo Hatine priglavke u Buća Potoku ili na Mojmilu, u Vrbovskoj, nije ni silazio.
Samo šest puta na dan je odlagala pletivo i igle. Kod pet vakata namaza i kad bi slušaj naku emisiju na radionu koju je vodila neka Enisa. Prezimena joj nisam upamtio.
Jednom dojde u nas, namjesti se na sećiji i stade plest’ i učit’ lajlahilela, a mene i Fatu i ne gleda, k’o da nas Bog nije dao. Unas bila upaljena televizija, i neko prozva Enisu sa radija, a nana Hata, kako to ču, namah prestade plest’ i zagleda se u televiziju.
– Vala baš da vidim moju Enisu!
Gledala je i taj vakat, otvorenih usta: – Nije ono Enesa, ma kak’i, moja Enesa je puno ljepša i ima smeđu kosu. Bome i visočija je. Jedino joj po glasu sliči.
Po belaju, Fata i ja na nju:
– Jest ona je, a nana Hava, ila’ nije i nije.
Kad se žena rasplaka, suza suzu goni. Meščini nije ni za Omerom, rahmetli ‘nolike suze prolila.
Od tada je nana Hata pravila samo pet pauza.
Kažu da onu emisiju nije više slušala, a proizvodnju priglavaka je povećala za pedeset pari godišnje. Valjalo je namirit’ sve one sarajevske, k’o niznos, k’o uznos, sokake za zime, kad jedino u priglavkama nane Hate možeš sić’ u čaršiju.
Uzeir Hadžibeg