Uzeir Hadžibeg: DŽEHENEMSKI DIRECI

Ha prvi listovi zažute i spadnu s drveća, ko da mi nozdrve zapahne miris zapaljenih suhih grančica i lišća iz nečije bašće, pa me nešto jako, a nevidljivo gruhne pod rebra i prizove sjećanja na nekadašnje nedjelje, ljude i adete, a najviše na sebe samog iz tih vremena. Nejse.

Baš ko da je i u mene mi Fati isti miris prizvao sjećanja pa mi sabahile, pri kahvi, poče pričat o snahi, kad joj je prvi put dolazila, pa se žene iskupile i priče se razvezle o svemu i svačemu, ne li bi se snaha obikla na mahalu i odomaćila. Tako ti i bi sve dok snaha ne ustade i tražeći halu iziđe u ganjak. Kako iziđe tako i vrisnu i brže bolje se vrati na sećiju, ne mere doć do avaza kol’ko se pripala, a Fata joj veli:

– Beli si, šćeri, naletila na džehenemski direk!!?

Dođe snaha nekako do daha pa veli:
– Kakav direk, bona ne bila, nekakva žena tamo stoji, sva bijela ko da je iz džehenema izašla.
– Ne boj se šćeri, to je Hamša, tako ona u ganjku osluškuje po taj vakat, sve dok je neko ne primijeti, tek onda uđe. Zbog tog su je i prozvali džehenemski direk.

Tako ti i bi. Uđe Hamša i sjede na sećiju ko da ništa nije ni bilo, a snaha ne progovori više nijedne.
– Prisluškivanje i uhođenje džehenemska vrata otvara, velim Fati, a ona će ti meni:
– Bolje vala i da Hamša u ganjku stoji neg ‘vako da niđe nikog nejma.
– Ako ti fale džehenemski direci eno ti hi pun fesjsbuk, odsvakle vire i prisluškuju, ali se ne ukazuju dok šta ne pogriješiš, jal u nešto im barneš.

Allahselamet.

Uzeir Hadžibeg