Nejma mi ništa gore neg kad mi se neko prikaže ”haman ha” i počnem kontat, evo ga normalan čo'jek…kad…Jesam li to pomislio, ko da zna, osjeti, šta li, pa se preobrazi namah u u drugog insana, a i dalje te nastoji uvjerit kako je onaj isti sa početka priče. Vazda je u nas bilo takvih, a u ovaj vakat na pasja preskakala.
Sve nešto kontam: Što li to rade i ovaj dunjaluk čine još gorim mjestom nego što jeste? Meni bude nekako žao i sebe i njega što je takav i što je i sebi i meni pokvario merak, ćejf i rahatluk zbog nekog sitnog šićara.
Nama njih bude žao, a oni gledaju samo sebe, a nas vide kao samo još jednu basamaku koju treba preskočit na putu do vrha, ro nekog, anamo njihovog cilja, a i ne znaju, jadni, da ljudi nisu samo basamake koje oni lahko preskaču na putu do cilja, nego su im hajdamake do dna ljudskog.
Uzeir Hadžibeg