I prije su zime bile duge i hladne, al su ih ljudi kratili posjećujući jedni druge. Ko kad bi se rano smračilo pa je valjalo s kim progovoriti i ugodne trenutke provesti u toplim sobama, a nerijetko se, uz fini muhabet šta i prezalogajilo. Tačno se znalo u kog šporet najbolje peče, i ozgor i ozdol i u kog ćeš pojest najslađe pole krumpira i zatrt najukusnijeg sira. O kiselom kupusu i rasolu da ti i ne govorim. Jah.
Sve to ne bi bilo ni upola ukusno i slasno da se oko one sinije, jal samo prostrte sofrabošće na sred sobe, ne okupi i staro i mlado i sjedne jest i razne priče i šale prepričavati.
Znalo se ko je volio da mu se dođe, ko malo rijeđe, a ko nikako. Bilo je i takvih, doduše porijetko, al je bilo. Njima je u današnji vakat, beli svanulo. Nejse.
I tako svaku noć iza akšama, a kad se ne radi iza jacije pa sve do nekih doba.
Što ne bi bilo, do sad niko nikog nije vratio pa neće ni nas.
Bilo ih je koji su volili da im se dojde a nisu imali Bog zna šta ni naložit pa bi ubaci u peć kalošu da se dim iz njihovog dimnjaka malo zacrni ne bi li im ko došo na sijelo, al jok, ha ljudi osjete smrad kaloše odoše u nekog drugog.
Eto, tako smo ti se mi Bosanci baš ko indijanci dozivali dimnim signalima i hodali po sijelima dok ne dođoše kauboji, istjeraše i njih i nas iz pameti i rastjeraše kud koji mili moji. Svak se o svom jadu zabavio.
Uzeir Hadžibeg