-Žale mi se kone ostaše željne unučadi, kako one što su im daleko pa dolaze na godinu, tako i one što su povazdan snjima, a ko da i nisu. Vele, kad se zabulje u one telefone i džidžimidže ne smiješ hi ni pomest, mogu se naljutit, a ne umiješ ništa ni upitat, ne znaš šta bi.
Veli mi Fata sabahile pri kahvi u nas na čardačiću
-Ko bi reko da će doć vakat da nane i dede požele da im unučad prospu kahvu, počupaju cvijeće, jal naprave kakav drugi zijan.
-Jah! Sve izašlo gluho bilo i naopako. Ko da je juče bilo kad ono meni Sedika hanuma donese pune kese onih džidžihapa, veli podaj djeci. Reko, draga Sedika u tebe onolika unučad tebi je potrebnije da hi smiriš. Jok bonićko, oni ti se od ‘vlikog šećera još više uzjogune, a matere hi upušćale ne mereš him ništa zabranit hoće kuću dić i kapiju sa baglama izvalit. Dovedu hi i donesu pune kese, a ja him ne smijem davat poazginiće od vlikog šećera. Podaj ti svojima, lakše je tebi sa dvoje neg meni supetero deverat.
-A zato su naša djeca vazda pitala je li dolazila Sedika hanuma.
-Jašta je neg dolazila i donosila ko kad u nas nije bilo slatka neg samo ono što ja napravim, pa djeci bilo plaho zabremedet sve kupovno.
Nastavila Fata nabrajat šta je sve pravila od slatka, a ja nešto kontam o ovoj današnjoj djeci; nit galame, nit se tuku, nit se igraju, ni svađaju, ne skaču, nit zijana prave, pa se pitam: Trebaju li roditelji bit rahat il se dobro zabrinut. Ko će ga znat?
Uzeir Hadžibeg