U nas se zna za poneku ženu rijet da je prava čistunica, i ne treba joj bolje hvale.
Opet se za neke kaže, nije Bog zna kako čista, al je vrijedna. I sve tako. Za svaku se najde ponešto.
Tako neki dan dojde Mutetova Vesna u nas i veli u mene Fati:
– Jesi ti Fatma han’ma čistunica! Meni se nekad ništa neda radit po kući.
– Dojde to insanu, moja ti, a što je stariji sve češće. Kakva sam ti ja prije bila, sad mi se vala nešto i ne da.
– Šta bi onda meni rekla?
– Ništa šćeri, svak zna svoje, neko vako neko nako. Ne znam ni šta bi ti rekla, valjda tako nas učili pa nam čistoća bila na prvom mjestu. Vazda su nam govorili, nek je i droljavo, samo da je čisto. Više mi je od pola života prošlo u čišćenju, more bit sam trebala manje čistit, a više nešto drugo radit, a opet šta bi drugo.
– Ne znam kako je bilo u onaj vakat vama ženama, ali danas žena ima svašta nešto za sebe.
– Kako koja, moja ti Vesna, uvijek je bilo žena koje su znale za sebe i sebi, a nas učili samo kako ćemo služit čojku i držat kuću. Da ti samo znaš kakva je moja rahmetli sestra bila čistunica, ne valja vala ni nako. Njezin je čojek krio košulje pod jastuk da mu ih ne pere stalno.
– Ja joj je’nom oprala sude i izašla negdje kad sam se vratila ona pere ono suđe.
– Reko, šta to radiš sestro sad sam hi oprala, kad će ti ona meni, da si hi oprala kako treba ne bi ih ja sad prala. Ko hujnu se name.
– Čojek joj nikad nije ušo u kuću, a da ona ne iziđe prid njeg dole niz basamake sa ibrikom vode da prvo opere noge. Nije se ni bunio jadnik. Vazda je za njim nosala ibrik, leđen i suhu krpu.
– Nastavila se Fata Vesni o svojoj sestri, a ja se sjetih kad sama sa badžom sjedio u avliji i dođe milicija, neko ga naveo za svjedoka za nešto, pa da uzmu izjavu, kad u mene svastika dojde i poče onom mil’coneru skidat dlake s uniforme i trest prhut. Kad je nije priveo u stanicu.
Ne kaže se džabe da čista kuća zrači rahatlukom, moja ti Vesna, samo što je moja sestra pregonila pa od tolke čistoće nije imala kad bit rahat.
Uzeir Hadžibeg