Nana Subhija nije znala ni čitati, ni pisati, a potpisivala se ja l’ sa prstom, ja l’ s x, kako joj kad bude ćeif. Plaho je volila da joj neko čita, pa bi nas maksume tjerala da joj čitamo knjige što su ostale iza dede Atifa.
Jednom ti ona mene uhvati da joj čitam Zemzem ili Preporod, a najprije će ti biti priče Edhema Mulabdića. Plaho ih je voljela, a i nama nisu bile mrske. Neka me ispravi ko zna, ne dajte mi lagati.
Neise.
U toj jednoj priči, dobro sam to upamtio, govori se o jednom sarajevskom prvaku, uglednom trgovcu, koji pripovjeda unucima kako su se obogatili:
„U mene dedo rahmetli počeo pravit’ kuću i nikad je završit’, a bio plaho pobožan čo'jek, pa se molio Dragom Alahu i dan i noć da mu pomogne da završi kuću.
Jednom mu u san dođe Dobri i rekne mu da ode neđe iznad Alifakovca i da na tom i tom mjestu, ispod n'akvog hrasta kopa. Dedo ga nije posluš'o, k'o veli svašta insan usnije. K'o biva što je dedi milo to mu se i snilo. Dođe ti njemu taj Dobri i drugi, pa i treći put i isto mu rekne. Dedo uniš'o i u dugove, a nikad stavit’ kuću pod krov. Haj’, kaže, baš da vidim, ništa me ne košta.
Ode dedo na Alifakovac tražit hrast i kad ga nađe počme kopat’ i, moreš mislit’ iskopa ćup pun zlata. Napravi kuću, kupi radnju, i kako se koji sin rađ'o, kupi on svakom po jednu, a oni bijahu vrijedni i radišni pa pokupovaše i napraviše svojoj djeci kuće i radnje. Eto od'kle ovo naše bogatstvo.“
– Nano, postoje li Dobri? – pitam je, ko maksum.
– Bezbeli da postoje, samo zapamti, sine Uzeire, nikad se niko nije obogatio što neko nije zakuk'o, pa ti vidi.
I dan-danas se pitam šta li je taj Dobri rek'o današnjim bogatašima kad im je, prije onog rata i belaja, izišo na san.
Eto odakle njihovo bogatstvo.
Hadžibegova prva 2015, Zoro 2019