-Sjećaš li se Uzeire kad je ono je'ne godine u ova doba plaho ugrijalo, pa ja digla da krečim i da ćilime isklofam nek iziđe onaj zimski peksinluk. Veli mi Fata uz kahvu na sehuru.
-Kolko se ja sjećam svake si godine dizala i šerbetila.
-Ama kad si ti ono odveo Hamu da mi ne smeta, plaho hašarijast bio, nisam mogla od njeg ništa uradit.
-Kad sam ga ono vodio na Darivu?
-Uh što si ti meni onda huju izvuko, vidim u njeg mokra kosa, čuj malo djete vodit na kupanje prije Aliđuna. Mogo nam je pobolit, kud bi onda snjim?
-Nek se kali i čeliči, neš od njega curu pravit. Kak'a je to gu'ica koja ne mere gaća osušit.
-Jah, tako si mi reko, a mene srce za njim boli, a ja tebi nikad ne rekoh kad vi odoste kolko sam posla uradila, a u mutvaku polila dvopek agdom, pa ha mrven ohanem mlatnem oni jedan dvopek i nastavim radit, biva da mi da kuveta. Smirih tepsiju dvopeka do akšama kad vi dojdoste, ali bome i ošerbetih i poradih čitavu kuću.
-Beli ti je prahno preliven dvopek, pa se sjetila?
-Sa'ću ja nama u onu malu tevsiju pa nek dobro upije do iftara, da se i mi osladimo malo.
Uzeir Hadžibeg