Dok sam bio maksum često sam se znao zagledati u nešto, a ne gledat ni u šta i tako odlutat u maštu i snove da me nisu šale mogli dozvat i vratit. Mati bi mi reci: “Sine Uzeire ne valja se zamišljat previše i zagledat predaleko, valja nama na dunjaluku bit, a mogo bi tako poželit da se ne vratiš i tamo neđe ostat, ne do mi dragi Allah.”
A dunjaluk te vazda vrati sebi kolko god i đe god odluto od njega, pa te dobro klepi po ušima da ti zadugo zvoni i odzvanja i da ti više nenaumpada niđe bježat i od njeg se skrivat. Sve dok ne ostariš. Kad se insan dobro nadunjaluči i dunjalučkih degeneka naprima, pa sav modar, a najviše u duši i u srcu ostari. Nejma više u šta gledat naprijed pa se okrene unazad da tamo sve ponovo osejri i dobro protabiri. Nejse.
Sejrio bi i tabirio bezbeli da komšija Nazif nije djetetu uzduriso ono gudalo pa nam po vazdan gudi hoće iz pameti da nas istjera. Fata nam našla nake čepove i turili u uši, pa nit čujemo gudalo nit jedno drugo, a ni pretis lonac kad prestane šištat pa nam sav grah izgorio. Zvao nas Kemica čak sa Dolac Malte, a Omer od Amsterdama, telefona čuli nismo. Samo da nam se još poštar ne vrati kad donese pemziju.
-Što mu ne kupiše harmoniku!? Veli Fata. Da makar kolo zasvira. Meščini bi i poigrala od dragosti.
Uzeir Hadžibeg