Svi imaju srce djeco, samo ga neki dobro zamandale i ne daju nikom ni privirit u njeg a kamo li ga dat nekom. Ko vele, ošta mi je to bavit se besposlicama i mahnitat, dok bi drugi širom otvorio srce onom što zavoli i pustio čitav dunjaluk i dunjalučka blaga u njega.
Moreš ti čitav život proživit i bez toga, pitati se kako je i šta je to za čim ljudi tolko pate, dok je ne osjetiš, biva dok se ne zatelebaš neš ni znat, bezbeli.
A kad je jenom osjetiš, gotovo ti je sijelo, nejma ti nazad, samo to i ništa drugo.
Birvaktile se i umiralo od toga, pisale se pjesme i pjevaju se i dan danile sve je isto, ne znam ti šta se sve ne radi, al džaba, lijeka za to nejma djeco.
Pričala je nama naša nana Subhija svašta i prepadala nas karanđolozima i prikazama, ali nas, meščini, nikad nije više prepala i više radoznalosti u nama probudila ko sa ovom pričom.
Haj ti sad budi pametan i zatvori srce samo zato da te ne bi bolilo kad u njeg može stati sve što insanu treba, čitav dunjaluk i sva dunjalučka blaga, bilesi.
Uzeir Hadžibeg