Valahi Uzeire, što je ovo nešto zamodalo, a ovaj narod prima sve tuđe, draže mu neg svoje. Veli mi Fata, sabahile pri kahvi u nas na ćardaćiću.
O čem ti to bonićko?
Ma stalno me zove ona Alma Zlatanovca da dojdem u nje na kahvu, kontam, šta ja imam sa njom pričat, ona je puno mlađa.
I, ode li?
Bila sam, da bogdo nisam. Hoću da se izujem pred vratima, veli ona: Nemoj se izuvat Fatma hanuma.
Vala hoću da ti ne nanosim ovaj poganluk sa teste. Kad bi meni neko unišo u obući u kuću, nešto bi mi bilo. Izujem se ja bome, a ne mogu nju gledat u obući kako hoda. Ništa je nisam čula šta mi je govorila, sve mi oči lete na one njezine cipeletine, kontam šta je sve nanijela na njima pa sad po kući raznosi. Allahselamet.
Lijepi naši običaji. Prije se narod svuđi izuvo, bilesi pred poštom i sudom dok jalija nije skontala pa bi zađi i svu obuću pokupi.
U mene nana Subhija imala dvije sestre bliznice, Šefku i Šefiku, obadvije se udale u Banja Luku. Ko kad se u onaj vakat nije plaho hodalo, prošlo je i deset godina kad su joj prvi put došle.
Nisi mi to nikad pričo.
More bit i da jesam pa ti zaboravila. Nejse.
Urede ti se njih dvije za puta, uzmu sve isto, lijepe katove, sašiju dimije, bilesi nove cipele kupe da vide u Sarajvu da i u Banjaluki ima svašta kupit, i na voz.
Izuju ti se one ispred voza, moreš mislit, ostave nove cipele na izvanu i uniđu.
Aaa, odnesoše li him cipele, moj Uzeire?
Saš čut. Dojdu ti one u Sarajvo, izajdu iz voza. Niđi him cipela nejma, a ostavile ih pred vratima. Kad su došle u nas, u čarapama, nana Subhija se rasplakala, mislila da nejmaju ni cipela, kad će ti one njojzi: Ah, draga sestro Subhija, ja što se ovaj narod prolopovio, prije nije bilo vako, nemereš više ni obuće pred vratima ostavit, namah ti je dignu.
Uzeir Hadžibeg