Veli meni Fata, da mi je neko reko, birvaktile da se more nešto volit više od svoje djece rekla bi mu de ne budali, a more moj Uzeire.
Nemoj mi samo rijet da voliš više turske serije neg svoju djecu!
– Jok ja, gluho i daleko bilo, neg unučad, moj Uzeire. Tačno se vole više neg svoja djeca. More bit što smo ih ovoliko željni, ko će ga znat.
Što jest jest, imaš pravo, a bome ćemo ih željni ostat.
– Ne znam što hi ne dovedu češće, šta bi him falilo, nek samo dojdu, nejma veze što za nas ni mukajeta, nek oni gledaju u one svoje telefone kolko hoće, al neka ih sa nama.
Kako Fata spomenu unučad tako se ja sjetih moje nane Subhije i njezinih priča. Nisam mogo ni zamislit život bez nje. Mislio sam da nemere drugačije i da je porodica otac, majka, braća, sestre i dedo i nana, bezbeli. Onda dođe moda, asli su to žene izmislile, da se nemere više živjet sa svekrom i svekrvom, biva u zajednici, neg se moraju odvojit da bi brak zaživio. Odvoje ti se oni, i kako se odvoje tako se i rastave.
Jah šta ćeš ! Ko naka moda, šta li.
Uzeir Hadžibeg