Neki dan kad sam bio u mog ahbaba Ismeta u Kazandžiluku ugledah u njeg mangalu i kahvene takume i pođe me ah za kahvom od birvaktile.
Ne bide mi mrsko da siđem u halvat, morebit je još tamo. Bome ti ja nađem i mangalu i kahvene takume, očistim i iznesem na čardačić, a Fata stade rondat na me: Šta će ti to, samo mene zahmetiš, to ćeš ti ko i sve, jenom jal nijenom i ostavit da mi smeta i zapinje po kući.
Sad ti mi svaki dan, iza teravije pa hamam sve do sehura ćejfimo s mangale. Čitava se kuća uzmiriše i vrati nas u onaj hairli vakat kad bi se mi ko djeca uzvrti oko mangale ne bi li nam usuli malo kahve sa puno mlijeka.
Haman jarabi ljepote i meraka oćejfit vako. Fata više ne ronda neg prži kahvu u šišu da joj bidne aćik i onda je nako taze samljevenu zalije iz šerbetnjaka, dobro promiješa i vrati je na vatru da se digne do vrha džezve, a ne da joj da prekipi. Kad se malo slegne turi nam po kašikicu kajmaka sa kahve i onda nalijeva u findžane. Džezvu i ibričić s mlijekom turi na mangalu u lugom zapretenu žeravicu da se ne hladi.
Nađoh i onaj muški findžan još od mog rahmetli dede Atifa, a on ko oko mali da bi se moglo što više popit u društvu, jer su muškarci pili jaču kahvu. Fata uze, rahmetli nanin čabenski, biva ženski findžan, pogolem, jer su hanume birvaktile pile tanju kahvu sa više mlijeka. Findžan u desnoj ruci, a kocka šećera u lijevoj. Zagrizeš kocku i zaliješ je vrelom, gorkom kahvom, a niz tijelo ti se razlije ta toplina ugode i meraka.
Još da hoće ko izbit, kakav drag i merhametli insan pa da i on oćejfi sa nama… al neće, jerbo se svak zabavio sa svojim belajom i nejma kad dangubit vako ko mi.
Nek vala ni nejma kad je mahnit.
Uzeir Hadžibeg