Sinoć, kad se vraćah s jacije namaza, ugledah na jaliji se iskupili naki momčići pa se sjetih kad bi se mi, birvaktile, ‘vako iskupi na istom mjestu, a otale jal’ u zijan, jal’ u sevdah i ašikovanje.
Gledam. Meščini ne znam nikog.
Da su him matere i očevi s njima znao bi, ‘vako ne znam, jerbo, danas ti nikog ne smiješ ni priupitat’: „Čiji si ti mali?“ Ko što je prije bio običaj. Ako ti se sam javi i rekne, dobro i jest, ako ne, bolje ti je gledat’ svoja posla.
Haj, reko’, nazvaću selam, pa ode svojoj kući.
Nisam to ni pomislio kako treba, kad će ti oni uglas:
– Akšamhajrula čika Uzeire!
– Allahrazola, i vama akšamhajrula, reko’ i bi mi plaho milo što se znaju upitat’.
Veli mi, onaj jedan, najveći među njima, asli him je on harambaša:
– Mog’o bi kad i nas spomenut’ na Fejzbuku, čika Uzeire, haman si čitavu mahalu izred’o, a nas nigdje. Ma vala, mi ti i nismo na Fejzbuku, neg’…
I reče on đe su, jal’ ne čuh dobro, jal’ ne razumi’, a prije će ti bit’ da nisam razumio šta mi reče. Znam samo da je nešto oko vage, k’o gram, k’o kilogram, ne umijem ti kazat’. Nejse. Oni su ti našli naku drugu zanimaciju, jerbo hin roditelji špijuniraju po Fejzbuku, i ako nađu curu, namah lete da se, k’o biva, sjarane sa njom ne bi li što više saznali o njojzi i o njenoj familiji.
I tako ti ja s njima taj vakat, mog’o sam i Rani sabah dočekat’ kol’ko mi je plaho bilo.
Pita me onaj jedan, meščini, najmudriji među njima, jerbo je sve vrijeme šutio dok nije ugrabio pravi vakat:
– Hadžibeže, de ti nama reci šta je najvažnije u životu pa da dočekaš, tako k’o ti, rahat, duboku starost?
Bome se ja dobro zamislih. Nasta tišina, Mog’o si čut’ struju što zuji kroz žice s bandere na banderu. Reko’,’vako:
– Treba ti neko da ga zabegenišeš, al’ ne svak’, neg’ neko ko će i tebe begenisat’. Kad se zabegenišete, tad će te se poštovat’ i pazit’, haman čitav život, jer bez tog ne ide. Morate svakom ko vam je nanio kakav belaj i nepravdu halalit’, al’ pametno. Halalit’ i zapamtit’ da vam ne bi to isto jope napravio. Vjeru imate, ona vam je data rođenjem. Primate je glavom, a vjerujete dušom, i ne dajte da vam je pokvare i pretvore u mržnju prema drugim vjerama. Kad sve to imaš imaćeš i nadu, a bez nade nejma ni života. Mog’o bi vam ‘vako vazit’ do sabaha, al’ moram pohitit’, morebit’ mi Fata zaspi, a nejmam ključa. Haj, Allahimanet.
I oni odoše jal’ u zijan, jal’ u sevdah i ašikovanje, a ja svojoj kući i svojoj hanumi.
Nešto kontam, svi na ovu omladinu, a bome su ti oni isti k’o što smo i mi bili u njihovim godinama, samo treba znat’ s koje him strane prić’, ako imaju imalo pameti.
„Samo budali ne prilazi ni sjedne strane“, što bi rek’o moj Hazim, „inače ćeš sam sebe matirat’ u tri poteza“.
Uzeir Hadžibeg