Veli mi jedan momčić u nas iz mahale:
– Dedo Uzeire, šta je tebi bilo najgore u ratu?
Stado’, ‘nako se zamislih i dobro prokontah. pa rekoh:
– Najgore mi je bilo prije neg’ što je počeo i kad je završio.
– Ih dedo, onda tebi rat i nije bio težak.
– Bezbeli da je bio, ko rat, moj sinko. Neg’ pusti ti rat, gledaj da završiš kak'e škole i da nađeš kak'e cure, ako bidneš mislio na rat, rat će ti i doć’, ne'š se ni okrenut’.
Nešto kontam, što ti je ova današnja omladina, nije što ‘no kažu, ni baruta omirisalo, a ono bi o ratu. Eto ti namah dobre japije za kak'og belaja.
Kako me on to upita, ja ne prestadoh dumat’ o ratu, a nisam odavno. Pored sveg jada i belaja, koji nas je bio snaš'o, moglo se svašta i naučit’. Trebo ti je neko sve oduzet’ da bi skonto kako insanu ne treba puno, malo mrsa, mliva, soli i vode. Sve preko toga je samo da udovoljiš svojoj guzici i da razmaziš i oslabiš samog sebe. Svjetlo ti ne treba da ti osvjetli, jer lampa ne osvjetljava neg’ skreće pažnju na nešto drugo, baš k'o sve haber i muzičke kutije. A bez tog insan more rahat zavirit’ u sebe i zapalit’ kandilje koji mu obasjavaju oba dunjaluka.
Čim je rat stao ugasiše se i ti kandilji, jerbo insan jopet poče sebi ugađat. Jedino se još pođahkad zapale na namazu, a ha predaš selam, umiješ lice suhijem rukama, prvo što pomisliš kad će ti počet ona serija što gledaš i hoće li priznat ono dijete… Sva svjetla u tebi se pogase a zasjaju ova dunjalučka i šejtanska.
Uzeir Hadžibeg