Počeo sam se plaho sikirat’ za u mene mi Fatu.
Ustanemo na ručak i ne meremo plaho ni pojest’, malo tarhane sa somunom i eto ti. Uzmemo po šaku tableta, a Fata se spremi i ode sa jaranicom Sađom učit’ rahmetlijama Mukabele i Jasine po sarajevskim džamijama i nejma je povazdan. Ko kad je iza nas ostalo više mrtvije neg’ živih, pa i nama nekako doš’o bliže onaj dunjaluk neg ovaj i sve nas nešto vuče tamo da se sastanemo sa dragom rodbinom i ahbabima.
Reko’: – Mogla bi ti i ne postit’ svaki dan, pa poslije napostit’, đe piješ te lijekove, more ti, ne do Bog pozlit’ pa se bajildisat’ od gladi. Samo ti zehra fali i ode ti meni, šta ću onda ja bez tebe, moja ti.
– E, moj Uzeire, nikad mi nisi hotio rijet’ da ne mereš brez mene. Znala sam ja da ne mereš, al’ nekako ljepše čut’ iz tvojih usta neg’ samo znat’. Ka’ću napostit’, moj Uzeire, ne znam hoću li i Bajrama dočekat’, nejma se više kad, a ja ti se uzdam samo u Allaha Milostivog i Samilosnog. Ni u kog više.
Pobulila se i ode, a ja k’o stuha, baš k’o kak’a ubleha po kući i oko kuće.
Nešto kontam, sam dođeš na ovaj dunjaluk, bome, moraš se sam i vratit’ otklen si doš’o. Ne mere ti niko pomoć’, nit’ moreš šta ponijet’ što si čitav život u znoju stijec’o, a bome i grijehe sabir’o ne bi li sve pored’o na ovom dunjaluku kako treba i kako svima paše. I onda sve to ostavljaš sem grijeha i ono malo sevapa što si zaradio, samo to nosiš k’o teško breme jal olakšanje preko Sirat ćuprije, tanje od dlake a oštrije od sablje iznad džehennemske vatre. Što reče jenom onaj moj hrsuz Mute:
– Da je kako preć’ tu ćupriju i doć’ do Vrhovnog, lahko bi se ja onda vadio.
– Zafrkaji se ti kol’ko hoš, moj Mujo, al svi ćemo mi na tabut, preko ramena rodbine i ahbaba u crnu zemljicu, pa na tu Ćupriju tanju od dlake a oštriju od sablje.
Tako nam je suđeno.
Jah. Šta ćeš!?
Uzeir Hadžibeg