Hadžibeg: NIĆAH

Evo ostario, a još nikad nisam čuo za nićah sve dok mi kona Hatka ne ispriča kako je bilo kad se ona udavala:

– “Kad je ono zamodalo da buduće svekrve prave nićah, biva prije svadbe dovedu mladu kod mladoženje u kuću i zovnu se bule i žene, uče se ilahije i onda svi ustanu učeći, a svekrva uvodi mladu pokrivenu providnom tkaninom – čatkijom, tako se zvala, pembe boje, biva ružičaste.

Dovedu je prid bulu i ona joj da Kur'an da ga otvori i tu stranicu zabilježe i bula je prouči i prevede, biva takva će im ili slična biti sudbina kao ta stranica koju je otvorila. Babine gatke, što no kažu, insanu duša povjerovat u nešto samo da ima u šta.

Sve se to radilo samo da se pokaže svima, da se ima i da se može, a nikom nikakve koristi od toga nije bilo. Može bit je samo kakav maksum hajrovo koju paru kad bi ga mladoj stavi u krilo, biva da ima djece, a i da prvo bude muško, bezbeli.

Tako je bilo kad sam se ja udavala u Novu mahalu. Nije bilo puno djece, ko nova mahala, pa se svi razletili tražeći kakvog maksuma da sjedne mladoj u krilo. Kad su se umorili tražeći, izbi odnekle Izudin, izđikljo, haman po momka, te ga svekrva zovnu i turi ga meni u krilo. On krakat, golem svu me zakrio, nisam se ni vidjela od njega kolikački je bio. Hud se obeznanio, u beh se metno šta ga snađe te se uzvrtio meni u krilu, a ja mu brže-bolje tutnu sve one pare što mi je svekrva dala, a Izudin ih zgrabi i poleti na vrata što ga noge nose sve gazeći one žene, vriska ih stoji kako kojoj stane jal na ruku, jal na nogu. Uteče Izo, a meni bi smiješno, najradije bi se grohotom nasmijala, a ne mogu od sramote, šta će svijet pomislit.

Prošlo od tada hejbet vremena, zaboravih koju sam stranu otvorila i šta je na njoj pisalo, beli moja sudbina da ostanem sa Salihom čitav život, ali kad sam god ugledala Izudina sjetih se nićaha. Omilio mi nešto, a već čojek, uzrasto i oženio se, dobio djecu, a ja bome ostarila, ali bi on kad god me sretne na sokaku upito: “Kako si mlada? ”

A meni nešto milo oko srca bude.”.

Uzeir Hadžibeg