Pita me komšija Hazim, jesil ti Uzeire primijetio da su ljudi u ovaj vakat drukčiji, bilesi i oni što su vazda bili isti?
Bezbeli da su drukčiji, moj Hazime, izvrno se dunjaluk naopako valja ostat na njem, na nogama i u pameti.
Što li je to tako kod vlikog rahatluka, moj Uzeire?
Ko će ga znat, moj Hazime. Nekad je, haman svak bio potamam i sa sobom i sa okolinom jer se svak trudio da dotjera sve u suru i da se rahat u mahali živi, a za grad, državu i dunjaluk drugi se brino. Nismo imali kad na sve stić ko što se ima u današnji vakat.
Šta tebi najviše fali iz onog vakta.
Onaj mir u ljudima kad je svak bio zabavljen samo svojim poslom i nije dumo ni o čem drugom.
A danas, moj brate, kad te neko slučajno pogleda vidiš mu u očima brige i strahove čitavog dunjaluka, a samo njega, od te silne brige i straha ne vidiš.
A i ostarilo se, moj Hazime, nemere se više nizbrdo, a kamoli uzbrdo hitit.
Uzeir Hadžibeg