Nešto razmišljam o riječima i onima koji ih izgovore, a da plaho ne misle šta kažu i kome, pa ih taj kojem su rečene, ako je osjetljiv i lahko ranjiv, dugo nosa i uzgaja u sebi, baš ko kakvu bolest. Nejse.
Mi smo svojoj djeci najviše govorili i ponavljali da jedu, da uče i da ništa ne počinju bez Euzu i Bismile. A djeca ko djeca, prime samo ono što njima paše, a svakom nešto drugo paše, bezbeli, ko kad je svaki insan drugačiji, svoj i božiji, a najmanje od onih koji ga najviše svojataju, biva od roditelja.
Tako je Hamo vazda dobro jeo, a slabo učio, dok je Merima, rodio je babo, vazda dobro učila, a jela nije haman nikako. Fata joj je znala reći: “Jedi šćeri vidi te kakva si rahitična.”
Govorila joj tako sve dok Merima nije pošla u školu i učiteljica pitala ima li ko kakvu bolest, a naša Merimica ustala i rekla: “Imam ja, ja sam rahitična.”.
Uzeir Hadžibeg