Nek priča ko šta hoće, al smo ti mi penzioneri pravi vjesnici proljeća kad izmilimo iz kuća, zauzmemo mjesta u tramvajima i počnemo se okupljati i visit na klupama i oko kakvih radova, jal besposlica. I svak priča o onome što ga svrbi i češe, a jedino se svi slažemo u tome da su penzije male i da ne valja država koja ne pazi stare ljude, djecu, invalide, biva insane kojima je potrebna pomoć drugih, a takvih je najviše. Nejse.
Juče Salko Sulunar priča kako ga je, kad je tek počeo raditi na pijaci, mati zaklela da ne zakida na vagi.
– I jesi li je poslušo? Pita neko.
– Jašta sam nego poslušo, nikad grama nisam ukro sa vage. Veli Salko i još se zakle djecom, a svak zna, ko zna Salku, kad se Salko zakune u djecu jedino tad nije slago.
Počesmo ga svi aferimat i falit, a neko ga upita što ga zovu Sulunar.
“Saš čut! Ko nije zakino na nečemu džaba je i radio, jer nije ni zaradio.“
– Pa na čemu si onda ti zarađivo kad nisi zakido na vagi ko svak? Neko upita za sviju.
„Na optičkim varkama, eto na čemu. Ko što svi danas zarađuju. Na ambalaži.“
– Pa kako bolan ne bio Salko, govori više.
„Fino, sa sulunarom. Nikad nisam uzimo naveliko paprike u vrećama neg nako, a kad uzimaš nako dođu ti nesortirane, i Salko uzme sulunar stavi ga u vreću i u njeg trpa sitne paprike, jal krompir, a oko sulunara krupne, a narod kupuje izgled, ambalaža prodaje robu.“
– I biva niko nije znao šta radiš, a svi te zvali Sulunar?
„Ma to su me kasnije počeli zvati kad sam pokazo onom malom Faćinom kako se radi sa paprikama.“
Uzeir Hadžibeg