Naša Merima ima malehnu nogu pa ti ona i dan-danile kupuje obuću na dječijem odjeljenju.
-Nek'ti vala nisu ko pratljače. Veli joj Fata, a ona i ne zna šta su pratljače.
-Bolje ti je da ne znaš šćeri, šta sam se haljina namlatila na potoku snjome, dobro nisam ruke izvalila iz ramena.
Kad spomenu noge, sjetih se ašikovanja i Ibre, mog ašik-ahbaba. Naočit i stasit momak bio, sve su ga cure begenisale i hotijele, a on se jedva oženi. Bio plaho muhanat i sve mu smetalo kod ženska, bilesi tabani. Cura ko upisana, sve na njojzi pršti, samo čekaš kad će se koje puce odpučit, jal odvalit sa jeleka i prhnut ko golub sa grane. Svak nju hotio, a ona samo Ibru, ali Ibro jok, ni mukajet za nju. Kad joj je vidio stopala baš ko Fata veli: “Noge joj ko pratljače.”
Ne valja nikome mahane iznalaziti, a curama i momcima pogotovu. Domalo stiže Ibru kazna i nagrada u jednoj – Šabanovoj šćeri. Ugleda je jednom Ibro, kad izađe iz avlije, zaklepeta nanulama niz kaldrmu, zamače u sokačić i nestade je iza nečijih kanata. Kao da je usnio, a od svega što je vidio i upamtio bila su njezina stopala. Kad su ga pitali što je ženi kad je nije ni vidio, biva djevojka pod zarom, Ibro je govorio: “Šta je imam gledat kad su joj tabani ko nečiji dlanovi, mora i ona biti lijepa.” Isprosio je Ibro i doveo materi, a kad joj je podigo nićah od onog što je ugledao nije zadugo mogo sebi doći. Pričaju da je u mejhani uz šejtan sofru govorio: “Džaba joj tabani ko dlanovi kad joj je lice ko gujica.”
Ne rekoh li vam da ga je u Šabanovoj šćeri stigla i kazna i nagrada, biva pouka, a sa'š čut i kako:
Nije Ibro oženio ljepoticu, ali je imo sreće kolko je težak da je oženio insana i što no kažu životnog druga, pa je sa njom lijepa i duga života proživio u rahatluku pričajući unucima priču o tabanima i u šta se on zagledo i šta je zabegeniso u njihove nane.
Uzeir Hadžibeg