-Kad ti je ko zabremedet pratiš ga do sokaknih vrata, a bome i kad jedva čekaš da se nekog kutarišeš, da utvrdiš je li taj otišo.
Veli mi Fata kad sam je upito što joj je to dolazila rodica Mejra, a nije je pozadugo bilo u nas.
-Davno je to bilo kad mi je dolazila, tad nekakva bila nemila sama od sebe i govor joj ružan bio, nit se umjela pošalit, niti nasmijat i šta fino rijet, nego iz nje samo sipa neka pogan. Jedva sam dočekala da ode, ali je ne ispratih do sokaka neg stado kupit one kahvenjake i rondam na glas: Ja teška insana, i sjena joj teška, bolje da me zaobišla neg što me vako okaharila … Rondam ja tako, kad se okrenuh ona stoji viš mene, pripade me plaho, hajra mi od života nejmade. Haman me snogu potkide.
– Stid te bilo što te je čula, beli.
-Ma jok, moj Uzeire, neg me pripade, a i krivo mi bilo što joj nisam sve u lice rekla neg nako za njom rondala. Veli mi ona:
”E nek sam vala baš zaboravila ceker, da čujem šta o meni misliš i govoriš.” Tobe jarabi, baš ko šejtan, naletosum.
-Ima vala svakakvih insana.
-Mene huja namah jami, reko nek si vala i čula, ne'š li više prestat s morijama, pa šta lijepo rijet , jer nije sve na ovom dunjaluku crno ko što ti vidiš, kako ti ne dojadi, bonićko, vazda samo o tegobi govorit.
Zdipi ona oni ceger sto ga je zaboravila, pa veli: ”Neću ti viš nikad ni doć.” Ma vala nek i neš nimalo mi neće bit žao. Nije dolazila pozadugo dok se je'nom ne pomoli obukla hajinu ruže po njojzi, nije više u crnom ko crna vrana kakva je vazda bila. Bome pokaza i zube pošla se i smihuljit. Veli mi: ”Moja Fato, kolko sam bila na te ljuta, heftu nisam prestala o tebi govirit dok mi polahko ne dođe iz gujice u glavu, pa skontah valahi je ona žena u pravu, te malo pomalo pođoh odbijat od sebe one tersluke, vidim ja vako je lakše. Velim sebi, odsle ćeš vako, samo fino. Ha sam to i pomislila poče sve bivati ljepše. Zato sam ti došla zafalit se i tražit halala.”
Kupila mi i namazbezu s ružama, gluho bilo nikad je turit neću kolko je šarena, al fino joj se zafalih i vazdan mi bi nešta milo oko srca što se svojim grijehom osevapih, a ona se kutarisala teška azaba.
-Jest vala, nije težina u teretu i kilama već u ljudima, a lijepa čehra i lijep govor griju i šire ljudska srca, a ha nekom srce ugriješ sva ti se vrata širom otvaraju sama.
Uzeir Hadžibeg