– Sjećaš li se ti Mustafa kad si mi prvi put dolazio sa Vesnom, a ja u onu malu tepsiju bureka savila, ispekla i turila ga na na hastal prid vas, pa otišla u kuhinju da napravim lukmire i donesem suđe, a ti mi vas onaj burek pojo, nisi zalogaja ostavio. Jes me bilo sramota žene, prvi put mi ulazi u kuću, a tepsija prazna prid njom.
– Šta te ima bit sramota Fatma hanuma, kad mene nije bilo, ko kad sam željan pite otkako mi je mati preselila samo je kod tebe i jedem. Ova moja ne zna napravit, natrpa je, mogo bi konj nogu slomiti u njoj.
– Eno ti buregdžince sve jena na drugoj, kupiš sebi pite kake hoš i najedeš se ko insan. Velim mu.
– Ne jedem ti ja kod njih pite otkad sam vidio kako je prave, moj Uzeire. Stave tijesto u ulje i to danima stoji, natapa se uljem, pa kad ga razvuče odavde do Visokog, a jufka tanka sve se vidi kroz nju. Niđe brašna, samo ulje u njoj i koju god pitu pojedeš samo ti se ono ulje slije u želudac i povazdan pliva li pliva. Ti kontaš, od zelja, od sira, od mesa, ma jok bolan neg od ulja ti muka. Još ako ga ne mijenjaju često, eto ti bolesti.
– Imaš ti pravo, moj Mute, ko da ti je onaj ćelavi hećim što savjetuje narod da se posipa i navikava na zemlju nešto u rodu, saće nama Fata razvit bureka pa da se najedemo ko insani.
Sad je meni jasno od'kle u zemlji zdrave hrane i ‘vake prirode evliko bolesnih ljudi. Ko zna ščime i kako nas još truju. Allahselamet.
Nejma pite dok je ne razvije majka, a bome i u mene mi Fata.
Uzeir Hadžibeg