U mene Fata, otkad je zamnom, ima običaj odškrinut sva vrata u kući.
Od ormara, plakara, visećih, bilesi čekmedže i seharu sa biserima i pršćenjem otvori.
Haj što hin otvara, ne bi ni mukajeta, neg’ ti ja svako malo spucam od ona oškrinuta vrata, đah čelom. đah s nečim drugim i bidnem vas od šljiva modar. Ona otvara, a ja za njom idem i zatvaram.
– Što hin, bona ne bila, otvaraš, evo me vas sam modar?
– Moj Uzeire, ne mogu hi zatvorene gledat’, uguši me nešto, veli ona i jopet sve pootvara što sam ja pozatvar’o.
– Bome ću ja pitat’ mog Kemicu sa Malte da pita svog spihijatra šta to tebe guši.
Ima nešto u svakom insanu što ga guši i ne da mu dihat’, a ne zna šta je neg’ ‘vako otvara vrata il nešta drugo radi nebi li prodih’o, a nemere jer je to u njem’ i ne’š ga se šale kotarisat’.
Što ti je insan, dojde na ovaj Dunjaluk i donese svak’ svoju nafaku, projde njime kako ko umije i ode k’o da ga Bog nije dao. Ništa ne ponese osim svojih sevapa i svojih grijeha. Naši bi stari znali rijet za nekog:
„K’o da se triput rađ’o“, biva dobro se snalazi u životu k’o da ga je triput proživljav’o pa sve zna i umije.
Mi, koji smo se prvi i jedini put rodili, a takih je najviše, lutamo, tražimo i griješimo, k’o kad ne umijemo i ne znamo šta je pravo a šta krivo, pa srljamo i spotičemo se na svoje greške, padamo i ustajemo, pa opet. Sve dok ne naučimo, a kad naučimo, jal’ samo mislimo da smo naučili, valja nam ić’. Proš’o voz.
Uzeir Hadžibeg