Kad god trebaju pemzije doći svi pemzioneri se uzvrte po mahali i sokacima. Od Sabaha smo ti svi ko na iglama, neimamo živa mira sve dok neko ne ugleda Rasima poštara.
Neki dan kad je trebala pemzija protato do Bakija da platim pokopno i sačekam Rasima da uzmem pare, i čekaj i čekaj… kad neima ga taj vakat. Ne čeko ga ja vala više nek dojde sam kad god dojde, dobro je došo, nije mi o glavu.
Vratim se svojoj kući polajnak sve nogu za nogom i na kapiju da otključam, Fata ošla u Magbule. Ključ u bravu, okrenem…Neće. odmaknem se, pogledam jel moja kapija da nisam mašio…Bome jest. Probam još jennom, davaput… Neće. U tom ti Hazim bahnu odnekle sa rukama na leđima i pođe mi pametovat, te treba vako, treba nako, a ne skida ruku sa guice.
– Što to ti Hazime ne igraš šaha? Pitam ga neće li prestat pametovat kad se počeše iskupljat sve jedan za drugim sa rukama na leđima i stadoše mi dijeliti savjete kako ću, a mene ufatio nakav srklet, više od njih nego što ne mogu otvorit kapije.
Taman kontam, jedino me još dragi Allah i poštar Rasim more izbavit od njih, kad odnekle izbi onaj moj nalet Mute i veli:
– Eno vam dole Rasim poštar leži na sred puta, napravili mu čeku kod Mehine zelenare, prebili ga i uzeli mu pare od penzija. Možda je nešta i ostalo.
Kad to čuše, namah poletiše svi niz sakok, ostadosmo sami Mute i ja, otključasmo kapiju i uniđosmo u avliju da popijemo kahvu i rahat sačekamo poštara Rasima da donese pemziju.
Uzeir Hadžibeg