Dođe meni moj Kemica čak sa Dolac Malte u svom Golfu dvojki, bezbeli sa paščetom.
Reko, moj Kemo, dade li ti ikad tom paščetu ime. Kako ga zoveš?
– Šta ću ga zvat, moj Uzeire, kad sam dolazi.
Vala i jest tako, nije insan da mu imena izdjevaš.
Saće nam i prvi maj, moj Kemale, spremaš li se za kakav uranak.
– Jok ja, moj Uzeire, nije to više ko prije kad si ti radio.
Moj Kemale, ja sam i zaboravio kako je radit’ odkad sam u pemziji.
– Nemoj tako, Uzeire, i tebi je praznik i ti si bio radnik.
Bome jesam i to kakav, dana bolovanja nisam uz'o, znao sam pod vatrom ić’ na pos'o, a nisam mor'o k'o vi danas. Neg’ takav bio adet, svi radili, a ja da ležim, malo je toga u Titin vakat bilo. A sad, ha na bolovanje, namah vas otpušćaju, ne smiju vam žene ni zanijet’. A kad bi dođi Prvi maj, jal’ na Vrelo Bosne, jal’ na Trebević. Narod se veseli, ne k'o danas, sve nazor. Zadnji dinar dadoše na rakijetinu, mezetluke, okreću janjce, a onda jedu poparu do kraja mjeseca. Alahselamet. A nejmate vala rašta ni teferičit’, ni proslavljat’ kad, meščini i nejmate kakije ni prava k'o što smo mi imali.
– Jest, vala, Uzeire, imaš pravo. I ja sam ti doš'o tobe, ne idem više na uranke, neg’ ti ja, i u mene Munevera, ispržimo malo ćevapa i sudžukica na balkonu i oćejfimo. Plaho nam bude, a ima se ščim i do kraja mjeseca.
Bezbeli, moj Kemice, što bi rek'o u mene Hazim: „Ko spiska sve u gu'icu popeće mu se gu'ica za vrat, pa vi vidite!“.